Инспирације


Isidora Sekulic
Дигитална архива Универзитетске библиотеке Светозар Марковић

Исидора Секулић
(1877-1958)

Књижевница и академик

Рођена је у Мошорину. Школовала се у Новом Саду и Сомбору. Дипломирала је у Будимпешти, а докторирала у Немачкој. Радила је као учитељ математике. Писала је приповетке, есеје, романе, књижевне критике, путописе, расправе и белешке. Преводила је дела са немачког, енглеског, француског, руског, норвешког и шведског језика. Била је чланица бројних организација и њихова истакнута представница: секретар Главног одбора Међународног савета жена, један од оснивача и председница Српског ПЕН центра, председница Удружења књижевника Југославије и председница Удружења књижевника Народне Републике Србије. Прва је жена академик САНУ. Изабрана дела: збиркa приповедака Сапутници (1913), Писма из Норвешке (1914),Хроника паланачког гробља (1940), Аналитички тренутци (1941) и Његошу књига дубоке оданости (1951). Написала је критичке списе на тему музике, позоришта, уметности, архитектуре, књижевности и филозофије, као и студије о југословенским, руским, енглеским, немачким, француским, италијанским, норвешким и другим књижевностима.

Ана Вукашиновић

Поглед у прошлост, 2019.

Инспирација: „Сви примери одрицања би се можда могли подвести под једно опште значење: борба између јачине и слабости, између духа и материје. Или се одриче слабост, зато што је слабост, или се одриче јачина, зато што – воли.”
Исидора Секулић, Ђакон Богородичине цркве, Нови Сад: Stylos Art, 2001.

Бојан Џодан

Кроника паланачког гробља 1, 2008.

Инспирација: Исидора Секулић, Кроника паланачког гробља, Београд: Драганић, 1999.

Кроника паланачког гробља 2, 2011.

Инспирација: Исидора Секулић, Кроника паланачког гробља, Београд: Драганић, 1999.

Дејан С. Богојевић

Самоћа, 2017.

Инспирација: „Море се разлило и узмутило, а све друго омлитавило и поцрнело, и само се чули болни тонови прокисавања... Тако је далеко од човека до човека!... Али ту је живот да замрси пређу и обори мостове, да не да рукама да се рукују, ни душама да се загрле…”
Исидора Секулић (приредио Александар Јерков), Шта ја видим, Београд: Југословенска књига, 2001.

Самоћа, 2017.

Инспирација: Исидора Секулић (приредио Александар Јерков), Шта ја видим, Београд: Југословенска књига, 2001

Ивана Тодоровић

Љубав, 2018.

Инспирација: „Све укупно што човек ради само је припрема да се доживи љубав.”
Исидора Секулић, Приповетке II, приповетка Р.М. Рилке: Писма једном младом песнику, Нови Сад: Stylos, 2002

Нигдина, 2017.

Инспирација: „И све то стоји потпуно недодирнуто и поштеђено од баналности човечјег живота, све има неку прачистоћу из времена стварања света. Јер горови су у висини, у долинама планина које се једва назиру; а ако понегде, на срозаним каменицама, и чучи кућица или пуста колиба рибара, оне су тако усамљене да још више уздижу тишину фјура и страст ћутања.”
Исидора Секулић, Писма из Норвешке, Београд: Плави јахач, 2001.

Јан Вало

Био један кућерак, 2019.

Инспирација: „Сви ми живимо у кући која гори, и сваки од нас мора грабити што више посла, па макар му и премашио снагу. Сви од реда, и учени и прости, и мушки и женски, ма какви да су, имају посла, и нико се ничим не може извинити. И човек и магаре су мудрији него човек сам; нико није на одмет, кад је реч о раду за сав народ. Осим рада од кога живимо и лично се издржавамо, сваки треба да потегне и за точак општег народног посла. Стручним својим радом водимо бригу да на време буде цару царево и Богу божије; а ко ће дати сељаку сељаково, то је опет питање свију нас. У нашој народној судбини има нечег од оне мистичне истине, да се и зелено дрво суши ако га Србинова рука дотакне; али то долази само одатле, што се многа зла истина о нама не да порећи, зато, што се зло не лечи и не треби. Једанпут треба већ почети лечити и требити!”
Исидора Секулић, Записи о моме народу, Нови Сад: Stylos Art, 2001.

Мистично јутро, 2017.

Инспирација: „Ја сам из земље где нико не станује. Из земље где камен и стена пламте и букте, и где се разлећу варнице што у драгом камену горе и што се ни водом ни крвљу не гасе. Ја сам из земље чежње где је вечност ватре и жеђи, из земље тихе туге где је највећу радост живот узео…”
Исидора Секулић, Писма из Норвешке, Београд: Плави јахач, 2001.

Моја барка, 2018.

Инспирација: „Плитке и дубоке, велике и мале, моје галије се из дана у дан множиле, и на канапима разне дужине пловила је читава флота. Али су дани опадали, зора се теже будила а мој брод за Бразилију све је касније полазио…”
Исидора Секулић, Писма из Норвешке, Београд: Плави јахач, 2001.

Оливера Радмановић

Елегија, 2018.

Инспирација: „Можда је то само изговор за меку и фину паучину која се прилепила, згуснула у љуску — непробојан штит. Можда је само изговор, ал' већ је шест. Побећи ће ми аутобус. Изгорећу језик. А једном, једном ћу о свему писати.”
Исидора Секулић, Сапутници, приповетка Чежња, Нови Сад: Stylos Art, 2001.

Текстуре сећања, 2018.

Инспирација: „Волим кад човјека из дана у дан глође неки страх, а човјек се уме исцјелити; кад му авети сваки дан нешто узму, а он се уме одрећи. Волим онога који камен оре а ипак има круха. Онога који каже да је срамота увући једрило кад затрубе вјетрови и буре, и који отворених очију смије да гледа како у пјени таласа котрља бродолом.”
Исидора Секулић, Писма из Норвешке, Београд: Плави јахач, 2001.

Оља Симовић

Светлосна врата, 2017.

Инспирација: живот уметница, њихова борба и траг који су оставиле
„Борба човека у данашњем времену, пробијање кроз мрак, ратове, разарање, мржњу, некултуру, материјализам, неморал, отуђење... Уметници нам одшкрину врата да пропусте светлост, буде оно што је најбоље у човеку- наду, веру, љубав, лепоту, човекољубље, молитву... Што више уметника, то више одшкринутих светлосних врата.” Оља Симовић

Пламсај, 2018.

Инспирација: живот уметница, њихова борба и траг који су оставиле
„Сваки живот је светло, колико и како ће светлети и осветљавати зависи од сваког појединца. Свеће уметника могу се угасити, али тај уметнички пламсај остаје и осветљава људе, народе, нације, човечанство.” Оља Симовић

Слобода, 2018.

Инспирација: живот уметница, њихова борба и траг који су оставиле
„Уметник мора да буде слободан да би стварао. За мене је уметник птица, а живот уметника лет. Борба за слободу и разумевање је лет кроз гране и силуете. Околина ведра и тмурна, али он наставља и после тренутака када се жуди за одмором, када помисли да се преда, препусти, одустане, чак и у долини бола, он наставља лети ка слободи. Живот је прожет успонима и падовима, налетом задовољства и разочарења. Код уметника је та разлика најизраженија, како каже Иво Андрић: ’И што погледам све је песма и чега год се такнем све је бол.’” Оља Симовић

Слађана Пантелић

Кроника паланачког гробља, 2019.

Инспирација: „Био је то један од оних потеза судбине који одједаред пипне живот како се живот није надао.”
Исидора Секулић, Кроника паланачког гробља, Београд: Драганић, 1999.

Milena Pavlovic Barili
Дигитална архива Фондација Миленин дом, Галерија Милене Павловић Барили

Mилена Павловић Барили (1909-1945)

Сликарка, илустраторка и песникиња

Рођена је у Пожаревцу. Школовала се у Уметничкој школи у Београду и на Knirr Schule и Akademie der Bildenden Kunste у Минхену. Уметничко образовање је проширила у Шпанији, а затим је сликарску каријеру наставила у Лондону, Паризу и Риму. Поред сликарства, осмишљавала је и модне илустрације, нацрте за позоришне костиме и модне креације. Изабрана дела:Жена са лепезом (1927), Аутопортрет (1933), Aутопортрет са кистом (1938), Композиција (1938), Венера са лампом (1938), Милена са мајком (1926) и Портрет оца (1938). Насликала је преко 300 радова, као и велики број скица и цртежа. Радила је модне илустрације за светски познате модне часописе. Њена дела се налазе у Галерији Милене Павловић Барили у Пожаревцу, Музеју савремене уметности и Народном музеју у Београду, у многим музејима у свету, као и у приватним збиркама. Током целог живота писала је поезију.

Вукица Микача

Венчање, 2018.

Инспирација: Милена Павловић Барили, Плава венчаница, насловна страна Вога, април 1940.

Дива, 2017.

Инспирација: Милена Павловић Барили, Жена са шеширићем, насловна страна Вога, 1940. године.

Сањарење, 2017.

Инспирација: „Певати кад нико не слуша, без струна и гласа, јер срце ми је пуно … Видим само снове…”
Јелица Милојковић, Звезданим трагом – Милена Павловић Барили, Пожаревац: Фондација Миленин дом – Галерија Милене Павловић Барили

Ивана Тодоровић

Сећања, 2016.

Инспирација: Илустрације Милене Павловић Барили за модне часописе Вог, Базар и Лајф

Тишина, 2016.

Инспирација: Илустрације Милене Павловић Барили за модне часописе Вог, Базар и Лајф

Девојка у плавом, 2014.

Инспирација: Милена Павловић Барили, Розамунд Фрост, 1940.

Јан Вало

Још један дим, 2017.

Инспирација: рад Милене Павловић Барили
„Још један дим, још један талас, још једна пловидба… Капетан бродића речног, сваком својом бором и сваким погледом прича пловидбе живота свога.” Јан Вало

Животни круг, 2018.

Инспирација: рад Милене Павловић Барили
„Мајка Анастазија, свој животни круг и у својој 84. години живота чини срећним и веселим, свакодневно радећи на обичним и необичним пословима у Манастиру Каменац. Заслуга је то и њена и Господња. Живимо живот.” Јан Вало

Има ли наде…, 2014.

Инспирација: рад Милене Павловић Барили
„Прстију десет имам, стадо своје и верног другара, пратиоца свог… и није ми тешко кроз пустош степе и живота ићи напред.” Јан Вало

Десет, 2017.

Инспирација: рад Милене Павловић Барили
„А у оку још увек сјај... да, има наде, иако је живот тежак и суров, Мика верује у себи постављено питање. Биће још дана... и лепих.” Јан Вало

Сто година, 2016.

Инспирација: рад Милене Павловић Барили
„Каже деда Сава... може још ова ’машина’ да се котрља, на свој стоти рођендан, не желећи да своје боре и тешкоће живота, описује. Али га је та суза, али још увек и бистрина ока одала. Ипак је то стотка.” Јан Вало

Миљана Станојковић

Пали анђео, 2019.

Инспирација: Милене Павловић Барили, Портрет, 1936.

Оливера Радмановић

Сестра, 2018.

Инспирација: Милена Павловић Барили
„Кроз велове и завесе, играњем светла и таме у Миленином сликартсву назиремо паралелни живот. У исто време, тај вео и разоткрива и скрива.” Оливера Радмановић

Аутопортрет, 2017.

Инспирација: Милена Павловић Барили
„Миленино стваралаштво је ренесансно, романтично и средњовековно у исто време. Кроз њену уметност је провучена нит бајковитости женских ликова који приказују у исто време и пролазност и вечност.” Оливера Радмановић

Olga Jevric
Дигитална архива Куће легата

Oлга Jеврић (1922-2014)

Вајарка и академик

Рођена је у Београду. Дипломирала је на Музичкој академији у класи професора Цирила Личара, а на вајарском одсеку Академије ликовних уметности у класи професора Сретена Стојановића. На АЛУ је и магистрирала. Изабрана за редовног члана Одељења ликовне и музичке уметности САНУ. Једна од првих уметница југословенског модернизма. У Галерији УЛУС-а у Београду је представила Просторне композиције на првој самосталној изложби (1956). Излагала је на Бијеналу у Венецији (1958). У САНУ је радила на научном пројекту Речник појмова из области ликовних уметности. Добитница је награде Сава Шумановић (2013). Изабрана дела: Три елемента (1955-56), Дислокација (1967-69), Моменто (1956-57), Предлог за споменик Зеница (1961), Простор у станишту (1966-74), Артикулација простора II (1956-57), Астатична композиција (1969-75) и Астатична композиција (1991).

Јан Вало

Хит, 2018.

Инспирација: рад Олге Јеврић
„Човек споји неспојиво... и онда се деси да то буде и хит. Али форме историје и времена, сећања и успомена, не могу тек тако да се спајају, постоји нешто што је вечно.” Јан Вало

Лет, 2018.

Инспирација: рад Олге Јеврић
„Степеник по степеник, па скок и одскок са грађевине нове најновије, и полетиш високо... али ако само крила имаш. Размисли.” Јан Вало

Одјеци тишине, 2017.

Инспирација: рад Олге Јеврић
„... мир и тишина царује, али у глави одјеци и бука.... из неких давних, лепих, срећних времена прошлих. Ех…” Јан Вало

Катарина Косановић Лалић

Руке 1, 2015.

Инспирација: Олга Јеврић
„Олга Јеврић осим што је дипломирала на вајарском одсеку Академије ликовних уметности у Београду, дипломирала је и на клавирском одсеку Музичке академије. Оно што повезује та два вида уметности су управо руке. Руке као симболи њеног стваралаштва. Одатле и руке као инспирација за настанак мојих фотографија.” Катарина Косановић Лалић

Руке 2, 2015.

Инспирација: Олга Јеврић

Ненад Недомачки

Архитектонски таласи, 2019.

Инспирација: форма и облик који је користила Олга

Оливера Радмановић

Интервал, 2017.

Инспирација: Олга Јеврић
„Као музичар, инспирисана сам унутрашњим планом уметничких дела Олге Јеврић у којима доминира апстрактност музике са свим њеним елементима: ритам, звук, акорд, хармонија, интервал, облик...” Оливера Радмановић

Оља Симовић

Светлосна врата, 2017.

Инспирација: живот уметница, њихова борба и траг који су оставиле „Борба човека у данашњем времену, пробијање кроз мрак, ратове, разарање, мржњу, некултуру, материјализам, неморал, отуђење... Уметници нам одшкрину врата да пропусте светлост, буде оно што је најбоље у човеку- наду, веру, љубав, лепоту, човекољубље, молитву... Што више уметника, то више одшкринутих светлосних врата.” Оља Симовић

Пламсај, 2018

Инспирација: живот уметница, њихова борба и траг који су оставиле „Сваки живот је светло, колико и како ће светлети и осветљавати зависи од сваког појединца. Свеће уметника могу се угасити, али тај уметнички пламсај остаје и осветљава људе, народе, нације, човечанство.” Оља Симовић

Слобода, 2018

Инспирација: живот уметница, њихова борба и траг који су оставиле „Уметник мора да буде слободан да би стварао. За мене је уметник птица, а живот уметника лет. Борба за слободу и разумевање је лет кроз гране и силуете. Околина ведра и тмурна, али он наставља и после тренутака када се жуди за одмором, када помисли да се преда, препусти, одустане, чак и у долини бола, он наставља лети ка слободи. Живот је прожет успонима и падовима, налетом задовољства и разочарења. Код уметника је та разлика најизраженија, како каже Иво Андрић: ’И што погледам све је песма и чега год се такнем све је бол.’” Оља Симовић